Живот, романи

ОД МОРА КА МАНАСТИРУ ПРАСКВИЦИ, И ДАЉЕ У ПАШТРОВИЋА ГОРУ
Јегоров пут без повратка
Појавио се једне олујне ноћи на дверима српске светиње изнад Милочера, у Црној Гори, и заувек остао. Затражио је чашу вина и уточиште, имао једну руку и завет ћутања, и тајну која је као тешки вео прекрила све. Као послушање, дуже од деценије једном руком је крчио и градио ту стазу од воде у небо, камен по камен. Тек у самртном часу, на последњој исповести, оставио је кључ за своју судбину и судбину своје кћери јединице. А онда је та прича стигла и са других страна и надживела све

Пише: Влада Арсић

Бура беснела данима. Окупљено за вечером, мало манастирско братство је у тишини ослушкивало олују и разбијање таласа о хриди. Посуде су већ биле одложене, чекало се само да игуман устане и очита молитву, па да полако крену на починак. Изненада, или се то само учинило између два удара ветра, чуло се куцање на тешким манастирским вратима. Монаси су се збуњено погледали. У ово доба нису никога очекивали, поготову по оваквом невремену. Отац Симеон се први прибрао, тромо устао и кренуо да отвори. Ко год да је, помисли, тешка га је мука притерала.
Пред вратима, покисао до голе коже, стајао је високи незнанац, бледог лица и дугачке браде. Деловао је исцрпљено, на измаку снаге, одсутног погледа. Тек када је ушао, монаси су видели да му недостаје лева рука. Братство се ускомешало. Понудили су му столицу, парче хлеба и тањир. Одбио је. Тражио је само чашу вина и пожелео да разговара насамо са игуманом. Испунили су му жељу.
Те ноћи братство српског манастира Прасквица крај Светог Стефана, у Црној Гори, добило је новог члана. Ћутљив и вредан, изгледао је као човек који носи велику тајну. Много година касније, сасвим случајно, монаси ће је открити.

ЋУТАО ДО СМРТИ

Да је његов гост племићкога рода, стари игуман Саво Љубиша је схватио истог трена, баш као и чињеницу да необични странац у себи носи велику муку о којој не жели да говори. Желео је да остане у манастиру, да ради и ћути. Игуман му је испунио жељу, одредио за њега посебну просторију (такозвану „камару” ) и наложио да се његов завет ћутања поштује. И би тако. До самртног часа, Јегор Строганов више није изрекао ниједну реч.
Убрзо је руски племић пронашао и своје послушање. Решио је да село Челобрдо, изнад храма, каменом стазом повеже са морском обалом. Свакога јутра, из месеца у месец, из године у годину, долазио би на своју трасу, вадио камен, зидао и подзиђивао. Радио је сваког дана, изузев недеље и празника. Доносио би парче хлеба и тикву воде, а затим би крчио козју стазу, чупао коров и шибље, равњао, постављао и дотеривао онолико колико је могао једном руком. И посао је напредовао. Године пролазиле, заједно с њима низали се и метри необичног каменог пута.
Десетак година касније, манастирски анали бележе још један догађај вредан пажње. У Прасквицу из далека стиже и млад, голобради монах по имену Јелисеј. Рекао је да је пострижен у Кијевској лаври и замолио да овде остане. Био је, кажу, ведра особа, прелепог лица и необичног музичког дара. Од првог дана је стао за певницу одакле их је просто задивио својим божанским гласом. Пажњу самог Јелисеја, међутим, привлачио је једино једноруки старац. Свакодневно га је погледом испраћао и дочекивао са његовог градилишта, немо га посматрао и тихо се за њега молио. Чинило се као да га отац Јегор нечим невидљивим и задивљује и плаши. Често би пришао стази, од свих се заклонио иза некаквог грма и дуго посматрао старца. Нико, чак ни сам Строганов, није приметио ово необично занимање младог монаха. И сам Јелисеј је носио неку тајну.

МОНАХ И ДЕВОЈКА

Четири године је тако потрајало. Јелисеј је савладао српски, учио је ђаке да читају и пишу. У више наврата стари игуман је предлагао митрополиту да га рукоположи за јеромонаха, али је то сам Јелисеј упорно одбијао. „Нисам спреман”, говорио је, „најпре морам да окајем грехе.”  Какве и колике, није могао рећи.
Једне олујне вечери, налик на ону када је у манастир дошао и Јегор, млади монах је пао у постељу. Доводили су му видаре, набављали мелеме, али помоћи није било. Из дана у дан његово стање је било све теже. Мучили се монаси да поврате свог омиљеног сабрата, мучио се и он сам. А онда је дошао крај.
У сутон једног кишног дана Јелисеј је замолио да позову Јегора и да их оставе насамо. Калуђери су му жељу испунили. Дуго су Јегор и млади монах тиховали, дуго се заједно молили. А онда је Јегорова рука, наизглед изненада, кренула ка глави болесника, скинула монашку капу и ослободила дугу, кестењасту косу. Пред његовим очима млади монах се преобразио у девојку! По великом младежу на левој слепоочници, Јегор је у новом лику препознао Јекатарину, своју кћерку јединицу.
 Дуго је Јегор ћутао. Бура махнитала по мору, дрвеће се повијало, човек се морао осећати крхак и незаштићен. Пред зору, живот Јекатаринин се заувек угасио. Братство је запањено гледало лице скончале прелепе девојке, никад ћутљивијег старог Јегора и свитање новог дана. Одлучили су да је одмах сахране и да тајну занавек закопају.
Убрзо је све било као и раније. Јегор је наставио да гради свој пут, да теше камен, да поставља плоче. Пуне две године му је требало да заврши започето. Шта му се у глави дешавало, о чему је размишљао, шта му је срце ломило, никада се није сазнало. Ипак, иако се зарекао да ће ћутати до смрти, није дозволио да тајна буде покопана заједно са њим. У самртном часу, позвао је калуђера у своју камару, истог оног који је последњих дана неговао и младог Јелисеја.
– Био сам високи официр царске Русије – исповедао се стари монах. – Желео сам да живот посветим служби и својој јединици, својој кћери Јекатарини. Био сам задовољан службом, још срећнији због своје лепе и паметне кћери. Нажалост, како то обично бива, срећу је заменила несрећа. На једном официрском балу, моја Јекатарина се загледала у лепог капетана. Букнула је љубав на коју су они, очигледно, различито гледали. Она је волела, а официр је желео само авантуру. То нас је ужасно болело, и њу и мене. Несуђеног зета сам изазвао на двобој. Капетан је пуцао први, тешко ме ранио у руку и слабину. Али моја десна рука није задрхтала, погодио сам капетана право у срце. Дуго сам се касније лечио, али су рањену руку ипак морали да ампутирају. Али, није то била највећа невоља! Када сам се вратио кући, тамо није било моје кћери. Тражио сам је седам година од града до града, од манастира до манастира. Нажалост, без успеха. У Русији више нисам могао да живим, желео сам да одем што даље. У Санкт Петербургу сам се укрцао на брод којим сам дошао до Будве, а још са пучине сам приметио овај храм. Тек овде, када сам се коначно мало смирио, судбина се поново поиграла са мном. За награду или казну, не знам, али Господ ми поново даде прилику да је видим. Да је видим и коначно изгубим...

НА КРАЈУ ПОТРАГЕ

Дуго је Јегор затворених очију гледао у даљину. И ко зна докле је, тад, стизао? Можда у неки други свет и неко друго време, када се у својој отаџбини и своме дому играо са својом кћери. Време је било да се коначно састану. У ону исту зору када је Јекатарина издахнула, кренуо је и Јегор на свој последњи пут. Пред сутон тога дана, у кћеркину гробницу крај темеља храма положено је и тело старог испосника.
Више од два века прошло је од како је Јегор Строганов закуцао на врата српске светиње подно Паштровићке горе. Толико, отприлике, траје и предање о необичном Русу, његовом подвигу и усуду. И данас то предање привлачи и пажњу ходочасника и туриста, посебно Руса. Један од њих, Виктор Штребински из Одесе, ту је већ трећи пут. Најпре је био понесен причом једног колеге, затим и гоњен неким чудним унутрашњим немиром. Показало се, наиме, да је животни пут Строганових, у извесној мери, повезан и са животом његових предака. Управо он нам је испричао и део приче која се одвијала у Русији, пре него што је девојка и стигла у Црну Гору.
Стицајем околности, преци Штребинског су познавали Строганове, а прича о њима о њима преноси се с колена на колено. Наиме, након одболоване љубави Јекатарина се вратила кући. Опростила је оцу, схватила бешчашће неверног официра и побуде несрећног родитеља. Желела је да му се баци у загрљај, да буде уз њега, да поврати мир и топлину породичног дома. Нажалост, оца у кући више није било, о Јегору се више ништа није знало. Упоредо са очевом, текла је и њена потрага. Ишли су истим путевима, али у различитим временима. Много година касније, Јекатарина је од руских калуђера чула и за необичног руског монаха без руке у манастиру Прасквици. Кажу, одмах је била сигурна да је пронашла оца, али ће изгледа заувек остати тајна зашто се пред њим крила до судњега дана и самртног часа.

***

По бресквама
Манастир Прасквица је смештен на шумовитој падини изнад Милочера, десетак километара од Будве. Сматра се једним од најзначајнијих паштровских манастира, а име је добио по оближњем истоименом извору, чија вода има укус праскве (брескве). Према предању, храм је подигнут средином 1050. године, а у писаним изворима се помиње тек почетком XIV века, када му краљ Милутин Немањић, приликом посете Котору, оставља значајан прилог. Опасан је заштитним зидом, има манастирски конак, зграду старе школе и две цркве. Мања светиња је посвећена Светој Тројици, а већа светом Николи.

***

Обнова стазе
Јегорова стаза, која од обале Јадранског мора води ка селу Челобрдо изнад манастира, дуго је била непроходна, зарасла у драче и шибље. Пре неколико година овај пут је очистио Сретко Лакић, брат игумана Прасквице. Манастир све чешће походе бројни ходочасници и туристи, нарочито Руси, дубоко потресени причом о двоје својих сународника, оцу и кћери, Јегору и Јекатарини. Иначе, манастир већ дуже време добија значајне прилоге из Русије.

***

У театру
Трагична судбина Јегора Строганова и његове кћери Јекатарине, пре неколико година, послужила је Види Огњеновић да напише драму Јегоров пут (2000), која је изведена у њеној режији на сцени будванског „Града театра”. У улози чудесног Јегора бриљирао је Светозар Цветковић.